[Human rights and medicine].

U savremenom svetu brojna pitanja posvećuju se shvatanjima odnosa prema medicini i ostvarivanju čovekovog prava na zdravlje i zdravstvenu zaštitu. Društvene, moralne i pravne norme koje uređuju zdravstvenu delatnost svojim instrumentalnim karakterom ostvaruju socijalne ciljeve, obezbeđuju nesmetan rad javnih službi i zdravstvenih organizacija, kao i pojedinaca u njima. U široj društvenoj zajednici, pa tako i u zdravstvu, suočeni smo sa raznim dilemama i različitim situacijama koje uslovljavaju različita rešenja. Postoji stalna težnja za napretkom, ali se stvaraju i opasnosti od sukoba pojedinačnih interesa sa širim društvenim interesima, što se naročito može ispoljiti u oblasti medicine koja se temelji na najvišim naučnim, humanim i tehničkim saznanjima i vrednostima. To se posebno ogleda na polju alternativne – tradicionalne terapije. Otvaraju se brojna pitanja iz oblasti prava i dužnosti, odgovornosti, samovolje, altruizma i sebičnosti, humanizma i otuđenosti. Ova i druga pitanja zahtevaju da se zajedno sa zdravstvenim radnicima tim pitanjima bave i biolozi, filozofi, teolozi, pravnici, genetičari, humanisti kako bi se pronašlo najbolje rešenje, poštujući pri tome pravo i dostojanstvo bolesnika i uvažavajući odgovornost i sposobnost zdravstvenog radnika. Pravne norme iz oblasti medicine spadaju u najstarije, ali se naročito brzo razvijaju i komplikuju sa napretkom medicine i društvenih odnosa u zdravstvu kao i odnosa i odgovornosti zdravstvenih službi i zdravstvenog osoblja. Pravo na zdravlje kao osnovno i neotuđivo ljudsko pravo zajemčeno je od strane Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) koja je izrazila svoje opredeljenje kroz mnogobrojne aktivnosti i kroz Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (usvojena 10. decembra 1948. godine, posle Drugog svetskog rata u kome su zabeležene masovne povrede ljudskih prava). Članom 25 pomenute deklaracije pored ostalog uređeno je: „Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebe socijalne službe...“ . Preambulom pomenute deklaracije o ljudskim pravima ističe se potreba da zajedničke standarde koje ona propisuje treba da podstiču svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu deklaraciju stalno na umu, težio ostvarenju ovih prava i sloboda.